U Titelu sam upoznao vrednog i talentovanog Milana Vučkovića – poznavaoca i zaljubljenika u ptice. On je umetnik koji se bavi duborezom, slikarstvom i sokolarstvom, i čovek koji je pre nekoliko godina postao jedini na ovim prostorima koji izrađuje opremu za sokolare. Priroda je njegovo ishodište i utočište, mesto na kome pronalazi ideje i motive za svoj rad.
O tome kako je sokolarstvo u Srbiji osvojilo njegovo srce i kako se iz dečačkog sna razvila potpuna posvećenost jednoj drevnoj veštini, svedoči razgovor koji sam sa njim vodio za Život u prolazu.
(Od znatiželjnog klinca, preko umetnika i sokolara, do vlasnika neobičnog i autentičnog zanata.)
Dečački san sa sokolom na ruci
Na početku naše priče Milan se priseća detinjstva. Još kao mali voleo je ritove, ptice, šumarke i vodu. Odrastao je uz serije „Opstanak“, „Život i vreme Grizlija Adamsa“ i dokumentarce Dejvida Belamija, maštajući da jednog dana bude vitez sa sokolom na ruci.
Kasnije je shvatio da to nije bila samo dečja mašta, već osećaj koji mu je dolazio pravo iz srca.
Njegov prvi susret sa grabljivicom dogodio se jedne zime.Imao je svega devet godina. Potpuno neočekivano, u stan je doneo kobca i pokazao ga roditeljima. Rekli su mu samo jedno: „Ako zaista voliš ovu pticu, moraš je odmah pustiti.“ Tako je i uradio. Taj trenutak ostao mu je zauvek urezan u sećanje.
Sokolarstvo u Srbiji danas
Od 2004. godine Milan se profesionalno bavi sokolarstvom. Kaže da sokolar ne postaje – sokolar se rađa. Nije dovoljno položiti ispit. Potreban je dar: sposobnost komunikacije sa pticom, razumevanje njene psihologije, strpljenje da je othranite, pratite od samog početka i da sa njom letite svakoga dana.
Cilj je jedan – ostvariti što savršeniji odnos sa pticom, do te mere da sokolar može unapred da nasluti kako će se ona ponašati u određenim lovnim situacijama.
Iako voli sve ptice grabljivice, kobac zauzima posebno mesto u njegovom srcu. Sedam godina je leteo sa kobcem – podvig zbog kojeg mu danas mnogi sokolari „skidaju kapu“.
„Raditi sa kobcem je izuzetno teško. To je nervozna, brza ptica, malena poput jastreba, ali sa lavovskim srcem. Metabolizam mu je brz, srce radi kao mitraljez i strašno se brzo troši. U prirodi živi oko deset godina“, priča Milan.
Koliko god da je ljubavi uloženo, instinkt je jači:
„Ručno ga othraniš, sve je u redu, ali čim sazri – kao da čoveka nikad video nije. Taj nagon ne možeš izbrisati.“
Etika sokolarstva i ptice u letu
Da bi se radilo sa određenom vrstom ptice, mora se poznavati i teren. Vojvodina je, kaže Milan, idealna za sokolarstvo – ravna, prostrana i vetrovita, savršena za ptice visokog leta poput sokolova. Brdoviti i šumoviti krajevi Srbije, poput Šumadije, pogodniji su za ptice niskog leta – jastreba, kobca ili orla.
U sokolarstvu postoji jasna etika. Grabljivica se ne drži kao kućni ljubimac.
„Ptica mora da leti. Ako je držite u kavezu kao ljubimca, vrlo je verovatno da više nikada neće leteti“, naglašava Milan.
Objašnjava i zašto grabljivice u kavezu moraju biti vezane – ne zbog surovosti, već zbog zaštite njihovog perja, koje je ključno za lov i opstanak.
Neobičan biznis iz sokolarskog iskustva
Iz sokolarstva se prirodno rodila i ideja za neobičan zanat. Milan je počeo da izrađuje sokolarsku opremu: torbe, kape, rukavice i lovačke suvenire. Najpre za sebe, a potom i za druge.
„Kad sam počeo, nisam imao gde da kupim opremu. Bio sam prinuđen da je sam pravim. Prvu rukavicu sam sam sašio. Kapu za sokola sam pravio bezbroj puta – imam bar trideset neuspelih koje i danas čuvam kao prve radove.“
Vremenom je razvio nekoliko modela torbi, uvek vodeći računa o funkcionalnosti. Sokolar mora da ima sve pri ruci – mamac, nož, telemetriju. Zato ništa u njegovim torbama nije slučajno, pa ni virbla, metalni spoj koji omogućava da se torba slobodno okreće na telu.
Rukavica – veza čoveka i ptice
Posebno mesto zauzima sokolarska rukavica.
„To je veza između sokolara i ptice“, kaže Milan.
Njegove rukavice izrađene su po evropskom modelu, sa spoljašnjim šavovima i dodatnim slojevima zaštite. Svaki detalj ima svoju svrhu – od pojačanja na mestu gde ptica sleće, do kićanke koja, suprotno mišljenju mnogih, nije ukras, već služi da pokretom privuče pažnju ptice u letu.
Rukavica se šije anatomski, ukrivo, kako bi ruka i posle višesatnog letenja ostala odmorna.
Kupci iz celog sveta
Milanove mušterije su isključivo sokolari. Englezi traže vrhunski kvalitet i funkcionalnost, Nemci su oduševljeni rezbarijama i reljefima u koži. Nikada ne pravi dve iste torbe – često mu kupci šalju fotografije svojih ptica i ostavljaju mu prostor za kreativnost.
Među njegovim kupcima su i poznata imena evropskog sokolarstva, poput Miriam Kraus iz Nemačke i Jorga Fryea, jednog od najpoznatijih odgajivača jastrebova.
„To što radim je retko i neobično. A dolazi iz Srbije“, kaže Milan.
Priroda kao učitelj
Iako mnogo radi, slobodno vreme provodi u prirodi – na pecanju, u šetnji sa sinom, učeći ga da posmatra ptice i poštuje svet oko sebe. Ponekad pravi i muzičke instrumente, poput ručno rađene kalimbe.
Razgovor završavamo o priči o sokolarstvu u Srbiji danas i to na Titelskom bregu, mestu gde je Emir Kusturica nekada snimao scene filma „Dom za vešanje“ i „Crna mačka, beli mačor“. Ravnica na brdu, pogled koji se pamti – baš kao i ova priča.
Jer, kada jednom naučite da posmatrate prirodu, ona vam stalno odvlači pažnju i tera vas da joj se iznova vraćate.
